Stanovanje u Srbiji postalo je skupo, a kupovina stana nedostupna za mnoge
Dominantan razlog za to autori analize „Ka pravednim stambenim politikama u Srbiji“, Bojan Vranić, Ivan Stanojević i Mihailo Gajić vide u razdvajanju stanovništva na klasu rentijera, onih koji poseduju više nekretnina i ostvaruju prihode njihovim izdavanjem i na klasu onih koji traže životni prostor, a koje je nastalo kao posledica liberalizacije tržišta stanovanja devedesetih godina.
Prema njihovim podacima, troškovi stanovanja su se povećali sa četiri odsto koliko je bio evropski prosek u socijalističkim državama na 30 odsto u 2017. godini.
Prema njima, cilj stambenih politika treba da učini da životni prostor bude dostupan širokom krugu građana.
Da bi se ovo desilo, oni ističu da je neophodno smanjiti potražnju za nekretninama koja potiče iz investicionih pobuda.
„Ovaj višak tražnje za stambenim prostorom veštački podiže cene stanova i onemogućava veliki broj građana da priušti sebi životni prostor, ili ih prinuđava da se zadovolje lošijim rešenjem nego što bi to bio slučaj u odsustvu ovakvih pritiska na tržište nekretnina (stanovi manje kvadrature, udaljeniji od željene lokacije, sa slabije razvijenom komunalnom infrastrukturom ili pak i često neuslovnim prerađenim prostorima kao što su lokali, garaže ili podrumi)“, navodi se u radu.
Kao instrument za postizanje ovog cilja, oni vide poresku politiku.
Kao prvo, ideja je da se poskupi kupovina stanova kao investicija ili namenjenih izdavanju, povećanjem PDV-a, dok se istovremeno predlaže povećanje poreza na imovinu za drugi, treći i sve kasnije nekretnine u kojima vlasnik ne živi.
„Naš predlog je da poresku politiku treba ustrojiti tako da olakšava, odnosno pojeftinjuje, kupovinu i posedovanje stambenog prostora za ljude koji u tom prostoru žive, a otežava, odnosno poskupljuje kupovinu i posedovanje stambenog prostora za ljude koji stambeni prostor koriste kao poslovni prostor, investicioni kapital ili štednju“, objašnjavaju oni.
PITAJ BESPLATNI KAMATICA SAVETNIK KOJI JE KREDIT NAJBOLJI ZA TEBE
Predlog je da se umesto posebne stope PDV-a od 10 odsto na drugu nekretninu ona oporezuje po redovnoj stopi PDV-a od 20 odsto, a za sve naredne nekretnine da se uvede progresivni porez. Tako bi se za treći stan platio PDV od 40 odsto, za četvrti 80 odsto, a za peti i sve ostale po 200 odsto što bi gomilanje stanova učinilo potpuno neisplativim.
Što se tiče posedovanja stanova, autori predlažu da se poveća porez na imovinu za nekretnine u kojima vlasnici ne žive.
Tako se trenutno porez na imovinu za stan u kom vlasnik živi umanjuje za 50 odsto, a autori predlažu da se za drugi stan porez na imovinu uveća za dva puta, za treći stan za tri puta i tako dalje.
Ideja je da se posedovanje stanova učini skupim i da se vlasnici podstaknu da ih prodaju. Većom ponudom stanova pala bi njihova cena.
Sa ekonomske strane, ovo bi značilo skretanje kapitala iz investiranja u nekretnine ka drugim produktivnijim oblastima. Celokupno tržište nekretnina u Srbiji tokom 2020. iznosilo je oko 4,2 milijarde evra, od čega je vrednost kupoprodaja stanova iznosila 2,3 milijarde evra.
Osim toga, povećala bi se i likvidnost tržišta nekretnina, koje je trenutno veoma nisko, jer je u velikom broju slučajeva praćena „vezanim kupovinama’“.
Ove vezane kupoprodaje podrazumevaju prodaju jedne i kupovinu druge nekretnine dobijenim novcem.
Autori tvrde i da bi se ovako smanjio fenomen „praznih stanova“ – slučajeva u kojima se stambene jedinice, pa i cele zgrade, kupuju kao sigurna investicija, jer se očekuje rast njihove cene u budućnosti (i po tom osnovu kapitalna dobit) i potom „sklanjaju“ sa tržišta tako što ostaju prazni. Ovo tera druge potencijalne kupce stanova sa tih lokacija na one udaljenije, i dodatno povećava cene renti za zakupce.
Prvo i prvo, čitalac se zapita ko su Bojan Vranić, Ivan Stanojević i Mihailo Gajić, ili svi treba da znamo ko su ovi stručnjaci? Sve u svemu, kao neko ko pamti vremena prošla, ovaj tekst odiše ideologijom "Imovina je krađa", koja je dovela do velikih preokreta, zvanih "nacionalizacija", "konfiskacija" itd. Neki ljudi su bili preduzimljivi. Otmimo im. Budimo jednaki. Neka šesti stan poklone, ako već neće na njega platiti 600% poreza ( u prevodu, platiti šestostruku vrednost nekretnine).
Rentijerstvo, ukoliko je pravno regulisano, državi donosi lepe prihode, a mnogima rešava pitanje krova nad glavom.
No, pošto je podtekst teksta da treba da se vratimo u komunizam/socijalizam, s kojim autori porede trenutnu situaciju, ko će razmišljati o tome koliko Nemac ili Amerikanac mora da plaća rentu.
Ko god bili ovi veliki stručnjaci, stresam se na pomisao da ponove istoriju, a onda da njihovi unuci moraju da denacionalizuju ono što su oni tako pravedno oteli i podelili onima koje oni smatraju podobnim da uživaju u nečijoj stečenoj imovini.
Predlog iz teksta bi doveo do nekih negativnih stvari. Kapital koji ne bi mogao biti investiran u zemlji, u te stanove, otisao bi u druge zemlje najvacim delom. Treba li onda i to visestruko oporezovati da se izbegne? Oni koji bi placali ogromne poreze na stanove u vlasnistvu bi morali to preneti na kirije, koje bi porasle drastivno (neki bi i prodali stanove, ali neki ne bi nemajuci gde uloziti, ako nece izneti iz zemlje). Opet bi bilo kukanja. Onda bi autori teksta trazili da se zakonom odredi maksimalna kirija? Posto bi porastao broja stanova na trzistu po nizoj ceni, krenula bi navala na kredite da se oni kupe (jer je kirija porasla), sto bi dovelo do porasti kamate, jer bi krediti isli kao alva. Banke bi zaradjivale nenormalne svote na kamati, a narodu bi ostalo manje novca. Odrediti maksimalnu kamatu bankama?
Zasto vo ne primeniti i na junece meso npr? Kad prvi put kupujes u mesari, cena je jedna, drugi put u mesecu vec je skuplje, a treci put treba odrati kupca. Tako bi svi jeli najjeftiniju salamu bez obzira koliko novca zaradjuje. Morali bi ici ne jedno letovanje, treba oporezovati one koji idu na lepse destinacije i to jos avionom. Preko mora? Odrati.
To je put u komunizam, neko zaradjuje (i radi) vise, a svi imamo (koristimo) isto.
Strane fabrike bi odlazile iz zemlje. Ubrzo niko ne bi zaradjivao vise, bilo bi nemoguce u komunistickoj zemlji. Inzenjeri, lekari i mnogi bi otisli u inostranstvo i sta bi ostalo? Zemlja za odseliti se.
Treba gledati kako da oni koji nemaju zarade vide, a ne oni koji imaju da im se uzme. To je razmisljanje u uspesnim zapadnim zemljama i tamo bi vecina nas volela da smo se rodili.