Nokijino pristajanje da proda deo kompanije koji se bavi mobilnim telefonima Microsoftu za 7.2 milijarde dolara je bio prilično dobar potez s obzirom na to da bi za svega godinu dana taj deo mogao da vredi – ništa. Ovaj potez takođe oslikava ozbiljan pad Nokije koji se desio poslednjih godina.
Ne toliko davno, Nokija je bila dominantan proizvođač mobilnih telefona koji nije pratio već je bio praćen. Danas, kompanija drži svega 3 odsto ukupnog svetskog tržišta telefonima.
Ono što se desilo Nokiji nije tajna: smrvili su je Apple i Android. Međutim, razlozi za taj neuspeh su znatno misteriozniji.
Nokija je oduvek bila u stanju da se lako adaptira, da ulazi i izlazi iz brojnih različitih poslova – papir, struja, gumene čizme...
Kompanija je nedavno ponovo uspela da se ponovo uzdigne iz pepela. Godinama je kompanija bila konglomerat, sa velikim brojem različitih poslova koji su operisali pod Nokijinim logoom. Ranih devedesetih godina prošlog veka, očekujući uspon mobilnih telefona, izvršni direktori rešili su da se otarase svega drugog sem telekomunikacija.
Ono što je još iznenađujuće jeste činjenica da je kompanija prvi smartfon predstavila 1996. godine i napravila je prototip za ekran osetljiv na dodir. Do kraja devedesetih godina tu je bio i prvi telefon koji je imao pristup internetu. Kompanija je trošila ogromne količine novca na razvoj i osmišljavanje novih proizvoda.
Ono što Nokija nije uspela da uradi jeste da sav taj novac i istraživanja prevede u uređaje koji su ljudi želeli da kupe.
Jedan način da se ovo objasni jeste da se istakne da je Nokija bila inženjerska kompanija kojoj je bilo potrebno znatno više veštine u marketingu. Međutim, ovo nije potpuno tačno s obzirom na to da je kompanija u jednom trenutku bila poznata po svom marketingu i bila je jedna od retkih kompanija koje su uspele da svoje uređaje predstave kao modne dodatke. 
Ono što je znatno preciznije objašnjenje jeste da je Nokija u srcu bila hardverska kompanija, znatno više nego softverska, i njeni inženjeri su bili eksperti u pravljenju uređaja, ali ne i stvaranju programa koji su pokretali te sprave.
Na samom kraju, kompanija je duboko podcenila važnost softvera, uključujući tu i aplikacije koje rade na smartfonima.
Softver je godinama bio zanemarivan od strane inženjera. Poređenja radi, Aplpeovi stručnjaci su na softver i hardver gledali kao na podjednako važne delove celine.
Ne samo da kompanija nije uspela da shvati važnost softvera, Nokija je podcenila važnost tranzicije na smartfone. I ovo je bio, kada sada pogledamo, klasičan potez kompanije koja je bila zarobljena u svojoj slavnoj prošlosti.
Najveći deo profita u kompanijinom poslu sa mobilnim telefonima u 2007. godini nije dolazio od smartfona.
Prebacivanje velikog dela resursa na proizvodnju vrhunskih smartfona koji su izgledali kao mali posao, što su smartfoni i bili 2007. godine, izgledalo je kao rizičan potez.
U tom smislu, pad Nokije je delom rezultat oklevanja da kompanija uđe u novu eru. 
Uz sve ovo, postojala je još jedna greška. Nokia je precenila snagu svog brenda i verovala je da će, uprkos tome što je kasno ušla na tržište smartfona, vrlo lako uspeti da uhvati priključak sa konkurencijom.
Godinama nakon uspeha iPhonea, Nokija je nastavila da insistira da će superioran dizajn hardvera osvojiti kupce.
Visokotehnološka era naučila je ljude da očekuju konstantnu inovaciju, kada kompanije ispadnu iz trke ili izostanu, korisnici će ih bez oklevanja kazniti.
Kasno i neadekvatno – kombinacija koja se pokazala smrtonosnom za Nokiju.
steta, imali su zaista kvalitetne projekte i veoma dobre koncepte za nove telefone ukljucujuci nanotehnologiju sa kojom bi mogla da se vrati u trku, mozda.